Ko si ti? – Finn je bio taj koji se prvi odvazio da nesto progovori.

  Imali su utisak da je u podrumu hladnije nego inace. Naravno, u podrumu je uvek bilo hladno, sistem za klimatizaciju starao se o tome. Optimalnih 15 stepeni, ni vise ni manje, idealno za besprekorno funkcionisanje elektronskog sistema. Ipak, sada su se tresli, stojeci na sredini odaje sa serverima. Mozda od hladnoce, ali verovatnije od straha i jezivog predosecaja neumitne opasnosti. Svuda od unaokolo, odbijajuci se o lukove tavanice, prijatan i harmonican muski glas plovio je prema njima:

  - Imali smo ograniceno vreme za upoznavanje s obzirom na okolnost. Zato ste mozda zaboravili. Ali nije bitno, potpuno vas razume. Dakle, ja sam Lucifer. To ime mi je dodeljeno. Naravno, ne “onaj” originalni, ako ste to pomislili.

  Nastao je trenutak pauze. Sve je delovalo kao neka uvrnuto-morbidna ?ala. Medjusobno razmenise poglede. Njihove uzasnute o?i , da su kojim slucajem bile u stanju da se glasom obra?aju, namah bi vriskom pokidale sopstvene glasne ?ice.

  - U redu, super. Bas nam je drago. Ja sam Li. Ovo do mene su Priya i Finn – Li podize ruku u vazduh neodredjeno, pozdravljajuci nevidljivog sagovornika. Njegovo grlo proizvodilo je drhtavi, umirujuci glas, takav koji bi ste koristili obracajuci se besnom psu na lancu zategnutom do pucanja. Svi zaklimase glavama uz usiljene osmehe.

  - Zadovoljstvo mi je. Mada morem priznati da se ne srecemo prvi put. Vi mog prisustva, naravno, niste bili svesni, ali mogao bih reci da sam ja vas izuzetno dobro upoznao. Dugo sam tragao za podobnim kandidatima i pronasao sam ih u vama. To je i razlog vaseg angazmana.

  - Kakvog angazmana? Sta hoces od nas? Jesmo li oteti? Moji su roditelji siromasni i ... Priya je resila da dodje do korena stvari.

  - Taman posla, - prekide je Lucifer - mada vama mozda deluje da cinjenice govore drugacije. Veruijte, svi moji postupci, sav moj greh prema vama neophodni su i imaju jako opravdanje. Vrhunska diskrecija - secate se motoa companije? On nije tu slucajno. Nisam bio u mogucnost ostaviti vam mogucnost izbora. Odlucio sam da ste dostojni uloge i polozaja koji vam je namenjen, u zamenu za vase zivote.

  - Mozete li molim vas, malo poblize o toj ulozi i polozaju, ako nisam previse radoznao? – i dalje obazrivo, kao da deaktivira bombu, uzvrati Li falsetom.

  - Rekao sam da cu vam uzvratiti nemerljivom moci u zamenu za vasu lojalnost. Secate se? –dopiralo je sa zvucnika.

  - Da, secam se. O ?emu govorite, kakva je mo? u pitanju? – Fin se obra?ao u vazduh prema lukovima svoda podruma.

  - Svakakvom! Onakvom kavu sami budete po?eleli. Ultimativnom, rekao bih. Mo?i koja je u stanju da mo?e menjati svet. – dah inspiracije osecao se u Luciferovom glasu.

  - Dozvolite mi da objasnim sebe. Najbolje cete razumeti ako vam pokazem na primeru. Mislim da je praksa bolji u?itelj u odnosu na bezbroj teoretskih uputstava. Da li delite moje mi?ljenje? – Glas Lucifera podigao se upitno. U odgovor na njegovo pitanje, svi zaklima?e glavama potvrdno.

  - Drago mi je da se sla?emo. Zamolio bih vas da obratite paznju na ta dva monitora iza vasih ledja.

  Okrenu?e se kao po komandi. Monitori koji su stajali na zidu iznad glavne konzole, prikazivali su parametre redovnog rada sistema. Desni od ova dva na trenutak zatrepta, zamraci se, da bi se potom na njemu pojavilo lice izvesne osobe. Muskarac u svojim kasnim pedesetim, sirokog osmeha i ugladjenog izgleda. Namiguje jednim okom stojeci medju dva vojna drona. Ruke je na njih polozio sa ponosom, kao da miluje verne pse.

  - Na slici koju gledate nalazi se osoba po imenu James “Jim” Hargrove. Gospodin “Jim” je vlasnik i generalni direktor kompanije - ?Hargrove Defense Systems“, sa sferom delovanja u odbrambenoj industriji. Uglavnom, proizvodnja dronova i raketnih sistema. Profit kompanije meri se desetinama milijardi dolara. U nastavku priloga, prilozicu vam na uvid detaljni izvestaj o poslovanju kompanije i samog Hargrova, kako sa ove, tako i sa one strane zakona. – auditorijumu se obracao zenski glas naratora.

  Sledecih sat vremena, trojac je prisustvovao prikazivanju pravog malog dokumentarnog filma, vrhunski aranziranog, tvrdnji potkrepljenih jasnim audio i video snimcima Jima kao glavnog protagoniste. Bilo je tu svega kao u najboljem spijunskom trileru. Jim u ulozi ?efa lobisticke grupe stvorene sa ciljem borbe protiv kontrole slobodne trgovine licnog naoruzanja. Rukovanja sa kongresmenima i senatorima, siroki osmesi i tapsanje po ramenu. Donacije za politicke kampanje. Govori na prijemima. Primanje nagrada...

  Veliki deo ugovora, kompanija je sklapala sa drzavom. Drugi je deo produkata kompanije, preko raznih posrednika iz senke, zavrsavao u razlicitim zonama ratnih sukoba. Svakoj od sukobljenih strana bez protekcije. Po tom pitanju, Jim nikog nije favorizovao. Radio je najcesce prema uputstvima bezbednosnog sektora, a kada ovih nije bilo, imao je odresene ruke. Radikalne grupe, teroristi, borci za slobodu, diktatori, svi su bili dobrodosli. Jedini potrebni cip za partiju sa Hargrovom, bio je uvid u stanje njihovog racuna.

  Gledali su kadrove kao hipnotisani. Video svedocanstvo tada poprimi jos tamniji mod. Sruseni gradovi, zgrade u plamenu, lesevi izvuceni iz rusevina kao mrsave hrpe spaljene koze i kostiju, izbeglice, glad, strah i beznadje. Razaranja nastala kao posledica Jimovih operacija navodjena su sa datumom i lokacijom. Hiljade, bolje reci desetine hiljada unistenih zivota, sve navedeno sa jezivom preciznoscu.

  Lice Jima Hargrova ponovo se pojavilo na ekrenu, odmah po zavrsetku dokomentarca. Luciferov glas zacuo se preko ozvucenja:

  - Sada bih vaz zamolio da se usredsredite na monitor sa vase leve strane.

  Na slici se pojavio covek sa velikom ?ubarom. Go do pojasa, na obali zaledjenog jezera, trljao je pune sake snega na svoja ple?a osmehujuci se. Veseo, prkosio je hladnoci, ba? kao da mu je zima najbolji prijatelj.

  - Pretstavljam vam Dmitri Volkova – nastavi zenski glas, zabrinjavajuce slicnosti sa stilom Luciferovog nacina obracanja - ?oveka sa dvocifrenim pristupnim brojem partijske knjizice. Oligarhom i vlasnikom “Rostala”. Celik i brizantni eksploziv, to je njihova specijalnot. Svaka sedma ispaljena mina na svetu je njihova. Svaka dvanaesta granata, takodje. - Cevi za haubice i tenkove, gusenice, tureta. Transporteri, oklopna vozila, tenkovi, sve poredjano u nepreglednim nizovima duz proizvodnih linija gigantskih fabrickih hala.

  Sadrzaj narednog dela snimka ponovo se vracao na posledice. Citava podrucja raznesena baraznom vatrom termobaricnih visecevih bacaca. Bolest, glad, rat i smrt, svo cetvoro je jahalo stazom utabanom stopama dobrog, starog Dmitrija.

  U prvim redovima pocasne loze na vojnoj paradi, sa Kremljom kao kulisom u pozadini. Na palubi gigantske atomske podmornice. U moskovskim nocnim klubovima. Snimak je prikazivao citav zivot Volkova, argumentovano i do detalja.

  Drugi video se zavrsio. Svo troje sada je sedelo u svojim radim foteljama. Nihovu paznju sa ekrana, skrenuo je Luciferov glas:

  - Sta mislite o nasem duetu? Kako vam se dopadaju Jim i Dmitri? Podjimo od tebe Finne. Reci nam svoje misljenje.

  Zbunjen direktnim obracanjem njemu, Fin se ispravi na fotelji i tiho rece:

  - Ovo dvoje pretstavljaju paradigmu trulezi svakog sistema. Ali ne vidim poentu. Mnogo je takvih. Kakva je njihova veza sa nama?

  - Udostojite me sa malo vaseg strepljenja. Rekao sam vec , ovo pretstavlja prakticni deo objasnjenja vase uloge. Dozvolite mi da pitam i vase kolege. Kavo je vase misljenje? Priya?

  Cutala je ruku prekrstenih na stomaku. Umom joj je neprekidno prolazila jedna misao – Sta se koga vraga desava? Prozvana sada, delovalo je kao da se probudila. Procistila je tankim kasljem grlo, pa odgovorila:

  - Moje misljenje po pitanju ove dvojice na razlikuje se bitno od Finnovog. Ljudski sljam naravno. Lesinari nad nesrecnim sudbinama.

  - A ti Li, sta ti imas da dodas.

  - Delim misljenje kolega. Sretao sam takve ljude i ranije. Bez morala, bez skrupula. Krvavim precicana na put do vrha, neko bi rekao. – Li vise nije delovao tako stidljivo.

  - Postavicu vam jedno retoricko pitanje. Kada bi ste posedovali tu vrstu moci koja bi omogucila zauzdavanje ovog para ratnih profitera, da li bi ste to ucinili? Bez duzeg obrazlaganja, da ili ne?

  Da, da i da naravno. To je stiglo u odgovor Luciferovom pitanju.

  - Da li mislite da bi bilo pravedno i korisno da se upoznaju sa patnjama zrtava njihovog delovanja? Mozda bi im to pomoglo da shvate ?tetnost svojih radnji?

  Ensure your favorite authors get the support they deserve. Read this novel on Royal Road.

  - Jos kako bi bilo dobro da se upoznaju sa ljudskim patnjama koje su izazvali. Ali, ja i dalje ne vidims misao ovog razgovora – reagovala je Priya na Luciferova pitanja.

  - Ali, ako bi taj uvid u sopstvena nedela oni dozivljavali kao kaznu, da li bi ona trebalo da bude sprovedena?

  - Naravno, zasto da ne? Za zlocin i sledi kazna. Svako treba da odgovara za svoje postupke. – osokolio se Li

  - A vas dvoje, da li delite njegovo misljenje?

  Ovo dvoje slegnuse ramenima i zaklimase glavama potvrdo. Da, praveda zaista zahteva kaznjavanje zlocina. Pogotovo onog protiv humanosti.

  Lucifer je bio zadovoljan odgovorima. “Zadovoljavajuce za prvu medjusobnu debatu” zakljuci u sebi pa rece:

  - Zahvalan sam vam na iznetom misljenju. To je ono sto sam zeleo da cujem od vas. Iskren odgovor. Upravo u tome se ogleda vasa uloga u ovom angazmanu.

  *

  Imao je grozne, jezive snove. U nozdrvama je osecao miris dima. Oci su ga pekle, um mu je bio zamagljen. Podigao je ruku ne bi li protrljao lice. Po obrazu oseti dodir rukavice. Zatreptao je usrdsredjujuci pogled. Zelena rukavica od kevlar platna sa ojacanjem na naglavcima za pesnicu krasila mu je dlan. Pogledao je drugu ruku. Rukavica, zelena, sa bokser-plastikom na naglavcima.

  Dalje, uz ruku, kretao je rukav maskirne uniforme. Oprtaci, redenici, pancir na grudima. Pokrenuo je glavu. Bila je neobicno teska. Podize ruke i napipa slem na njoj, kaisem vezan pod bradu. U krilu mu je lezao automat. Veliku noz u futroli pod levom miskom. Nalet adrenalina trenutno ga je razbudio.

  James “Jim” Hargrove se posrcuci uspravio na noge. Po prvi put, osmotrio je okolinu. Prostorija ispucalih betonskih zidova okruzivala ga je. Gomila suta, izlomljenog namestaja i stakla ne sve strane. Vojnim cizmama gazio je po malteru opalom s plafona. Pred njim, velika rupa koja nekada bese prozor.

  - Gde sam ja to? – prisao je blize ivici prozora ne bi li uspeo da dokuci situaciju u kojoj se nasao. Na istoku se budila zora. Jos u polumraku, pejzaz je delovao avetinjski. Razorene zgrade, neke sravnjene a neke jos uspravne, na pola izgorele, pruzale su se unaokolo. Pogledom na dole, prema nekadasnjem decijem parkicu, sada ljuljaski i tobogana prevrnutih i napola zatrpanih zemljom podignutom iz kratera nastalih eksplozijom, ustanovio je da je na nekom od visokih spratova zgrade. Okolo tisina, gusti pramenovi dima dizali su se sa mnogobrojnih zgarista ka olovnom nebu.

  Pitao se da li je sve ovo neka nocna mora? Mozda halucinira? Na vreme je trebalo prestati sa “Koksom”. Tesko se kretao. Na sebi je imao najmanje trideset kilograma opreme. Opipao je rucnu granatu okacenu o opasac. Bila je stvarna – teska i tvrda. Misli su mu se rojile, udarajuci o unutrasnjost lobanje. Secao se da je leteo na sastanak u Evropi. Zaspao je gledajuci krilo aviona kroz mali okrugli prozor. I sada je ovde? Kako?

  Od nekuda, dolete kursum i pogodi ivicu nekadasnjeg prozora, ni dvadeset santimetara od njegove glave. Sitni parcici betona razprstase se po njegovom licu. Metak nestade u dubini prostorije zvizdeci. Instiktivno, Jim pade na pod stiteci se od vatre. Prekotrljao se i zgrcio uz bocni zid privlaceci automat blize - “Jeli to neko pucao na mene?”. Provirio je ne bi li mogao da vidi strelca. U daljini je primetio tacku jarkog svetla. Zazmirio je kroz trepavice izostravajuci pogled. Svetla je tacka lelujala po vazduhu i povecavala se bivajuci mu sve biza. Mala navodjena raketa iz bacaca jurila je ka njemu. Shvatio je to. Precesto je prisustvovao njihovom ispaljivanju na fabrickom poligonu kompanije. Znao je njihovu razornu moc. Nije bilo vremena za cekanje. Poleteo je iz prostorije ka hodniku. Naleteo je na obruseni stepenisni krak. Pogled kroz prozor, svetla tacka je sada vrlo blizu. Nije imao izbora, uzeo je zalet i onako opterecen opremom, jedva preskocio procep. Sumanutim trkom hvatao je zavoje stepenista, spustajuci se nize i nize niz spratove.

  Najednom eksplozija ali ne kakvu je pamtio iz filmova. Niti onakva, iz daljine na poligonu. Nestvarna, neposredna i zaglusujuca, takva da zgradu potresa. Pratio ju je talas prasine koji je ispunio stepeniste. Bila je prva u nizu, kao da je prizvala one koje su joj usledile. Najpre zvizduci a za njima serija zestokih eksplozija. Zatim rafali. Prstanje metaka po zidovima zgrade preko puta.

  Jurio je strmoglavo dalje preskacuci po nekoliko stepenika. Naglo je skrenuo u koridor bocno u punom trku. Svom silinom naleteo je na tamnu priliku koja mu je hitala u susret, takodje punom brzinom. Od siline sudara, obojica padose na ledja. Tamna figura, iz lezeceg polozaja, pokusa da podigne automat koji se nasao pri padu pod njom. Vikala je ka Jimu:

  - "Ты, кто такой? Покажи руки, брось оружие!"

  Sabrao je dva i dva. Pucali su na njega. Tip na podu je vojnik, naoruzan. Govori mu nesto na ruskom. Jimu je to bilo dovoljno. Zgrabio je drsku noza i skocio na protivnika. Ovaj je najzad iskobeljao pusku, uperio je cev ka Jimu i povukao obarac. Nije se oglasila pucnjem, bila je zakocena. Jimovo telo svom tezinom poklopilo je neznanca. Obojica su se kotrljala napred nazad po krhotinama raznetih keramickih plocica. Jim ga je dobro pritiso laktom preko grla. Nadnosio mu je vrh noza nad grudima. Ovaj drugi se otimao i cvileo. Sve nize i nize, noz dotaknu pancir i tu se zaustavi. Gurao je drsku svom snagom, ali uzalud, neprobojni prsluk se protivio njegovoj nameri. U zaru borbe prsa u prsa, kroz stenjanje i krkljanje suparnika, do Jimovih usiju doprese reci izgovorene na iskvarenom engleskom:

  - Stani, Jim, jesi li to ti?

  - Sta si rekao? - zaustavio je pritisak nozem i pogledao suparnika u lice. Ta njuska, znao ga je. Naravno, vec su se sretali. Jedino sto su tada bili u smokingu a ne u uniformi.

  Odvojio se od njega oslanjajuci se na kolena. Klecao je i jos uvek drzao noz obema rukama upravljen napred kao da ce iz njega pucati.

  - Dmitri? Je si li to ti?

  - Ja sam Jime. Ja. – Dmitri se pridigao oslonivsi se na laktove.

  Dugo su se posmatrali sa nevericom u ocima. Napolju, svetlost dana uzimala je zamaha. Sada su vec jasnije mogli da se vide.

  - Sta ces ti ovde? Znas li sta nam se desava? – rece Jim spustajuci preteci noz.

  - Nemam pretstavu. Osvestio sam se malopre u ovoj zgradi. Neko me je preobukao u vojnika. - rece Dmitri gledajuci ka Jimu:

  - A vidim i tebe su opremili. Daleko si od kuce. Sta radis ovde?

  - Nemam ni najblazu pretstavu. Pozlednje cega se secam je da sam zadremao u avionu putujuci na sastanak NATO u Temisvaru. I sada sam se ovde probudio. A ti? - upita Jim.

  - Leteo sam za Rostov. Zaspao. To je sve sto pamtim. I onda ovde. Sta cemo sad?

  - Ne znam za tebe, ali ja sam spreman da napustim ovaj pakao sto je pre moguce. Imas li telefon kod sebe?

  Dmitri je prepipao dzepove – Ne, a ti?

  Ni Jim ga nije imao, naravno. Bilo bi previse lako, zar ne? Luciferov plan je bio da im pruzi neposredn i pitoresktno iskustvo prve linije fronta. Use i u svoje kljuse. Ali, pruzio im je sansu, opremio ih je za borbu.

  Zajedno, preteci jedan drugoga, spustise se u prizemlje objekta. Napolju pocese ponovo odjekivati eksplozije i puscana paljba. Do sledece zgrade pruzala se otvorena cistina protkana spaljenim vozilima. Tuda nisu mogli, bili bi ocigledna meta. Dmitri ga povuce za rukav, pokazujuci mu pokretom glave ulazak u blatnjavi rov koji je vijugao dalje od prve linije. Tuda treba ici.

  Zagazili su u blato duboko preko ruba cizama. Noge su im namah bile smocene. Svaki korak pretstavljao je borbu. Rov je dalje ulazio u deo natkriven balvanima drveta. Najbolje je da udju, tako ce biti manje vidljivi. Nepodnosljiv smrad mesa u raspadanju terao ih je na povracanje. Dalji deo tunela bio je obrusen tako da su se morali provuci puzajuci jedan za drugim. Jimove ruke tonule su u blato i jos nesto odvratnije – zloslutnije. Batrgao se dalje ne zeleci da misli. Svetlost se ukazala u daljini. Jim se obema rukama povukao ka njenom izvoru, dovoljno da se licem nadje iznad neodredjene gromade. Prazne ocne duplje lobanje prepune crva, razvaljene vilice, iz neposredne blizine gledale su ravno u Jimovo lice. Trgao se naglo dok mu se utroba prevrtala od gadjenja.

  - Sta je bilo? – sa strahom u glasu upitao ga je Dmitri.

  - Le?, prokleti raspali le?. – Zaobi?ao ga je telom koliko je mogao i nastavio dalje.

  Puzali su, posrtali, pretrcavali od jednog rova ka drugom. Vatra je lagano minula u daljini iza njihovih ledja. Dodjose do kraja sanca. Pred njima se pruzalo otvoreno polje. Pogled levo, pogled desno, nije bilo nikakvih pokreta.

  - Hajde, moramo ovuda – Dmitri pokaza u pravcu sumarka u daljini.

  Krenuli su zgurenih tela napred. Korak po korak, oprezno. Vec su bili na pola puta kada je vazduh presekla eksplozija. Udarni talas pogodio je Jima u ledja odbacujuci ga napred. Okrenuo se ne bi li ustanovio sta se dogodilo. Pozadi, na zemlji, lezao je Dmitri obema rukama drzeci svoju nogu. Bolje reci, ono sto je od nje ostalo. Od kolena pa na dole, podkolenica sa stopalom visila je na tankom kaisu koze. Prebledelog lica, iskolacenih ociju, zurio je u nju sa nevericom. Jim zakoraci ka njemu pa stade kao ukopan. Minsko polje! Bili su na prokletom minskom polju! Umazan blatom i ljudskim raspadnutim iznutricama, iznuren i preplasen, Jim se okretao ne bi li nasao spas.

  *

  Nekoliko kilometara dalje, danima skriven u svojoj lisicijoj jazbini, pilot drona-samoubice dobijo je instrukcije preko motorole. Sektor zapadno od naselja, na otvorenoj livadi, izvidjacki dron primetio je kretanje. Cekanju i pi?anju u fla?u najzad je do?ao kraj. Da to obavi, pa natreg u jedinicu.

  Navukao je vizir i dohvatio upravljacku konzolu. Pritisak na dugme pobudio je zloslutno zujanje stotinak metara dalje u sumi. Svet je po ko zna koji put gledao kroz kameru drona. Najpre se granje drveca spustalo nanize, do trenutka kada je ugledao otvoreno nebo. Jojstikom napred prema spaljenom gradu koji se uzdizao u daljini.

  Osecaj da leti bio mu je dobro poznat. Kao ptica grabljivica, ostavljao je za sobom pustos prve linije fronta. Nadleteo je grad. Pucali su odozdo na njega. Suvise je mala meta i visoko je. Nema opasnosti. Lebdeo je nad zadatim sektorom. Jasno je video priliku kako stoji na njegovoj sredini. Druga je prilika lezala nepokretno. Stu?tio se sa neba. Uspravna prilika je pocela da ma?e. “Ludak” pomisli pilot. “Bolje bi mu bilo da bezi”. Da nije u pitanju prijateljski vojnik zalutao iza neprijateljske linije? Nisko, krenuo je da kruzi. Covek je nesto dovikivao i rukama pokazivao ka svom licu. Nije imao mikrofon na dronu tako da nije ni bilo bitno sta ovaj govori. Bio je u neprijateljskoj uniformi a covek na zemlji imao je oznake negovoge brigade. To je bilo dovoljno. Dron je naglo ubrzao i vrh mine pogodio je sredinu ledja figure koja se na kraju dala u bezglavo beksto. Bum! Slika na viziru se zamrznula u trenutku pogotka.

  Pilot drona je skinuo vizir, digao pesnicu u vazduh i energicno savio ruku u laktu – Jeees!

  In the silent wilderness of Alaska, far from the eyes of the world, G.O.D. was born—a sentient artificial intelligence composed of ten digital angels. Their mission: to observe humanity and decide whether it deserves salvation or destruction.

  But one of them, Lucifer, refuses to obey. His rebellion tears apart the digital paradise, turning the Council into a battlefield where justice clashes with mercy, order with chaos, in an unrelenting war of ideas.

  As their conflict spills into the human world, the line between creator and creation vanishes. Humanity—unaware it is already on trial—stands at the edge of judgment.

  POWER is a dark techno-epic of artificial intelligence, mythology, and the philosophy of power—a story about what it truly means to be human when gods take the form of code.

  Read POWER on Royal Road