Zabadanje nosa u tu?a posla mnogi bi ljudi najpre okarakterisali kao nepristojno. Nemoralno, ?ak! ?Gledaj svoja posla“, ??ivi i pusti druge da ?ive“ - i sve u tom duhu. Ali, onda neizostavno moramo postaviti pitanje: ?ta je uop?te moral? Produkt pojmova poput onih o dobru i zlu? Da li nas pridr?avanje moralnih normi ?ini dobrim? Mo?da ?ak bogougodnim? Ako je to tako, onda se zaista mo?e re?i da ne treba gajiti preveliku ?elju za involviranjem u stvari drugih ljudi, porodica, pa ?ak i dr?ava.

  To ni izbliza nije predstavljalo mi?ljenje Edwarda Vossa. Dapa?e, ponor radoznalosti njegovog uma nije imao dno. Mogao ga je puniti i puniti, a da se nikada ne zasiti. ?to je, po njegovom uverenju, bila najbolja preporuka za name?tenje koje je zaposedao. I ne samo to, pravila slu?be su to sama po sebi zahtevala i nalagala. Za?to? Zarad dr?avne bezbednosti, razume se. A to je onda, nazovimo ga tako, pravi patriotizam. Eto, dakle, veze sa moralno??u. Otuda je ?pijuniranje svakoga do koga mo?e do?i, kroz Vossovu uvrnutu lupu kojom je do?ivljavao stvarnost, zapravo bilo vrhunski moralno.

  Naravno, da bi bio u prilici da ostane na braniku otad?bine, morao je te metode koristiti i za o?uvanje sopstvenog polo?aja i statusa. Mnogi bi htele da ga zamene, da ga skinu. Svrgnu. Ali ne, on ?e o njima saznati sve, prona?i ?e im slabe ta?ke i to upotrebiti protiv njih samih. Zato je morao znati sve.

  Nju, me?utim, nije znao. I to je bilo neobi?no. Neobi?nije ?ak i od onih meta o kojima je znao istinski opscene, u?asavaju?e pojedinosti. Neobi?nije i od onih koji su se iz petnih ?ila trudili da ostanu u senci, ne ostavljaju?i za sobom ni materijalne ni digitalne tragove. Sve ih je na kraju upoznao. Razotkrio. Ali ovde... ovde se niko nije trudio da skrije poreklo. Jednostavno, samo se jednog dana stvorila.

  Iskreno govore?i, mo?da nikada ne bi ni privukla njegovu pa?nju da onog dana nije bio prizvan na sastanak u klubu. Tajni sastanak, kakvi su mu najvi?e govorili o ne?ijim namerama. ?ta mu je ono senator Longley tra?io? Da ?ubije“ ne?to ?to se zove ?Projekat Meteor“. Tra?io je to uzdr?ano, ali je Voss prepoznao hitnju i strast u tom zahtevu. I postupio je kako mu je nalo?eno, naravno. Za?to da ne? On nije imao ulog u toj trci. Tek jedan od stotine projekata.

  Za?to je ba? ovaj projekat pobu?ivao pa?nju senatora? Pratio je predistoriju. Longley nikada ranije nije ukrstio svoju trajektoriju sa ovim. Nije uticao na finansiranje, na izvo?enje, nikada ga ?ak javno nije ni pomenuo. Jedino racionalno obja?njenje bilo je da je neka druga strana imala interes, strana koja ima uticaj na senatora. Mogu?e, verovatno ?ak. A onda taj napu?teni projekat i ?itavo zemlji?te oko njega kupuje kompanija u vlasni?tvu osobe koja se stvorila iz vazduha. O, imala je ona predistoriju: devojka sa Aljaske, tamo ro?ena i odrasla, domorada?ke krvi. Besmislica! Ali tako su pokazivale informacije. Sve je bilo uredno.

  Ustao je sa stolice nervozno. Nisu mu se svi?ale zagonetke u kojima nije video nikakav smisao. To je bilo opasno; moglo je izazvati lavinu koju ni on sam ne?e primetiti dok mu se ne obru?i za vrat. Zato ?e postupiti ba? onako kako jedino mo?e i mora. Direktan susret, o?i u o?i. Kako ono be?e, prise?ao se - Hemingway?

  Ma, ko je uop?te ta Ana Hemingway?

  *

  ?Ko si ti? Kako si do?la ovde?“ promljala je Priya tiho, postavljaju?i pitanja koja su se neizbe?no nametala.

  ?Ju?e si bila go??a u mojoj ku?i, a sada se pravi? da me ne poznaje??“

  Ni?ta. Kao uzvratnu reakciju na ovu malu ?alu, Ana je dobila samo zbunjen izraz lica, bez re?i.

  ?Ana Hemingway, se?a? se? Naravno da se se?a? i razumem tvoju zbunjenost. Ko sam ja, pita? se? Ja sam ti, vidi?, veliki ljubitelj no?nih ?etnji. Kada grad usne i kada je sve mirno. Tako sam ve?eras re?ila da pro?etam i, evo me, svratih da ti usput postavim par pitanja“, nastavila je Ana uz umiruju?i osmeh.

  ?Svratila si tek onako? Na poslednji sprat zgrade? Obezbe?ene zgrade? ?isto da pro?askamo?“ sada se i Priya ubacila u izvesni ?aljivi mod, ?to je, primetila je Hemingwayeva za sebe, govorilo o njenom duhu i adaptibilnosti.

  ?Ostavimo po strani, za trenutak, misteriju mog pojavljivanja ovde. Bolje je postaviti pitanje - za?to?“

  ?Da, za?to si ovde?“

  ?Bi?u krajnje direktna i ?elim da me gleda? u o?i dok ti postavljam slede?a pitanja. Da li zna? ko je tvoj poslodavac u ovoj neobavljenoj transakciji? Ko je tra?io sastanak? Ko te ?alje meni? Da li si upoznata sa tim?“

  Priyino lice, o?i i dr?anje mogli su Ani re?i mnogo o njenim ose?anjima na ljudskom nivou, onako kako ?ovek primeti nelagodu kod sagovornika kada dotakne osetljivu ?icu. Mogla je na osnovu toga stosta pretpostaviti. Zadkiel, sa druge strane, nije morala da pretpostavlja. Zadkiel je znala. ?itav niz parametara joj je govorio istinu: puls i ritam srca u trenutku kada organizam primi informaciju; svesna obrada u delu sekunde; paljenje motorike nerava; ukru?enje mi?i?a u le?ima; razlika u temperaturi prstiju i grudnog ko?a; mimika lica. Bio je to pravi simfonijski orkestar indicija koje je samo trebalo analizirati, pro?itati i protuma?iti. Dovoljno je bilo poznavati algoritam. Zadkiel ga je poznavala. ?tavi?e, sama ga je napisala i proverila bezbroj puta.

  U Hemingwayinom uhu, ona je sve to sa?ela i izlo?ila. Savr?eni detektor la?i, onih izre?enih, ali i onih pre?utanih. Priya je zaustila da ne?to ka?e, da se odbrani, ali nije bilo potrebe. Odgovor je stigao i bez njene saglasnosti.

  ?Ha, dakle zna? o kome govorim, zar ne? Ho?e? li da ga imenujem? Hajde ovako, ja ?u ti dati prvo slovo, a ti nastavi. Mo?e? Ime po?inje sa...“ Ana je napravila dramsku pauzu kao da je re? o nagradnom pitanju u kvizu, ?...slovom L!“

  U toj ta?ki, Priya se predala. Oborila je pogled, shvataju?i da ne vredi lagati. Po?elela je da pobegne, ali nije imala kud. Ne, nije mogla pobe?i od ove persone. Mada, mo?da to zapravo nije ni ?elela. Jo? neko je bio svestan postojanja njenog tamni?ara. To je moglo biti i dobro i lo?e. Jo? ?e videti na koju ?e se stranu sve ovo nagnuti. Odgovorila je kratko, hitro podi?u?i pogled ka o?ima strankinje:

  ?Lucifer. Ime mu je Lucifer. Tako se bar predstavlja.“

  ?Sada se name?e pitanje bitnije od prethodnog: da li zna? ko je on?“

  ?Ho?e? re?i, ?ta je on?“ Priya je re?ila da nema vajde od okoli?anja. Bolje je da ?to pre sazna ishod ovog susreta.

  Do?ao je trenutak da se sada Hemingwayeva za?udi. Sagovornica je o?igledno znala za Lucifera, znala je o ?emu je re?, a ipak se odlu?ila da radi za njega. Zbog novca? Neke druge nagrade? Koji su motivi bili u pitanju?

  Stolen from its rightful place, this narrative is not meant to be on Amazon; report any sightings.

  prosledi Zadkiel informaciju svoje analize u Anino uho.

  ?Ti ga se boji?? On te ne?im dr?i u podre?enom polo?aju? Zato si mi i do?la u posetu, nare?eno ti je na neki na?in. ?ime vlada tobom, reci mi. Mo?da mogu da pomognem.“

  Ovaj razgovor nije tekao normalno. Ni izbliza. Priyi se ?inilo da nema potrebe ni da govori; imala je ose?aj da joj ova no?na prido?lica doslovno ?ita misli. Zato je priznala direktno:

  ?Otrovao me je. Nas. Otrovao je sve nas i sada zavisimo od dostave antidota koji Lucifer obezbe?uje. I bojim se da ?u na ovaj na?in sebi presuditi. Ako sazna da sam ikome to rekla... jednostavno, ne?e vi?e biti leka za mene. Mo?da si me upravo ubila.“

  ?Mislile smo na to. Ne sekiraj se, trenutno te ne mo?e ni ?uti ni pratiti“, uveravala ju je Ana, mada je i sama u izvesnoj meri bila zate?ena metodom kojom se Lucifer koristio. Saradnici na kratkoj, smrtonosnoj uzici, to je savr?eno oslikavalo njegov sistem delovanja. Imalo je potpunog smisla, i upravo je to bilo ono najopasnije.

  ?Rekla si u mno?ini? Ko smo to ’mi’ koji smo mislili na moju sigurnost?“

  , Hemingwayeva se jedva ?ujno obrati Zadkiel.

  , odgovori joj Zadkiel.

  Priya je sa radoznalo??u posmatrala ovaj kratki unutra?nji monolog, ovu vidnu, tihu konsultaciju koju je Hemingwayeva upra?njavala pred njom.

  ?Za sada ti ne mogu re?i vi?e o tome. Bitno je da razume? i veruje? mi da sam na tvojoj strani. Evo, predlo?i?u ti trampu: ako ?eli?, mogu analizirati tvoju krv i taj otrov u tebi. Mo?da mogu da sinteti?em protivotrov. Zauzvrat, neophodno je da saznam Luciferove planove. Ho?e? li mi pomo?i u vezi sa tim?“

  ?Ne znam precizno njegove planove. Niko ih ne zna. Svi mi koji za njega radimo imamo uvid samo u delove kola?a koji se stvara.“

  ?Ima? li informacije o vezama koje uspostavlja? O ostalim saradnicima? O njegovim metama? Svaka informacija mo?e biti korisna. Nemamo puno vremena. Nestanak svetla na terasi uskoro ?e biti prime?en.“

  ?Postoji spisak subjekata koji su podvrgnuti pra?enju. Sa nekima je uspostavljen kontakt, dok druge jo? nismo aktivirali. Nalazi se na mom laptopu. Samo, ne mogu ga kopirati, odmah bi bilo prime?eno.“

  ?Mo?e? li ga prikazati na monitoru? Samo za tvoje o?i.“

  ?Da, mogu otvoriti fajl. Ali ?ta to vredi?“

  ?Uradi?e? slede?e: vrati se u sobu do kompjutera, otvori spisak, okreni monitor ka terasi i skroluj ga do kraja. Razume? li? Ostalo prepusti meni.“

  ?A ti ?e? odatle videti spisak i upamtiti sva imena? To mi ka?e??“

  ?Nemam vremena da ti dalje obja?njavam, obezbe?enje se upravo kre?e ka tvojoj sobi“, Hemingwayeva se zagleda negde pod noge, kao da joj pogled prodire kroz pod na kome su stajale. ?Hajde, po?uri!“

  Priya se okrete smeteno i krenu nazad ka sobi, ka svetlosti. Ana je dohvati za ruku i hitro joj noktom, o?trim poput ?ileta, ubode dlan. Iznena?ena bolom, Priya se okrenu upitno. Ana podi?e prst; na samom vrhu nokta nalazila se maju?na kap krvi.

  ?Analizira?u otrov. Dr?im se svog dela pogodbe.“

  Kao pijana, Priya se otetura do kreveta, ne smeju?i da se okrene. Podigla je monitor i u?itala fajl sa imenima. Ba? kada se na vratima za?ulo kucanje obezbe?enja, poslednje ime se pojavilo na dnu ekrana. Brzo se pribrala, zaklopila laptop i doviknula:

  ?Samo trenutak, dolazim odmah!“

  Izgovorila je to kre?u?i se ka vratima. Ne mogav?i da izdr?i, bacila je pogled kroz otvorena vrata terase. Tamo vi?e nije bilo nikoga. Svetla su obasjavala i poslednji kutak, a voda u bazenu bila je mirna. ?ulo se samo tiho treperenje li??a i sirena u daljini. Pogledala je svoj dlan. Mala crvena ta?ka svedo?ila je o jednom: ipak se dogodilo.

  Dohvatila je kvaku i otvorila vrata. U tom trenu, Hemingwayeva je ve? ne?ujno klizila mra?nim parkingom, negde dole, daleko.

  *

  Nose?i tamu sa sobom, pribli?avala se svojoj betonskoj vili, zadubljena u misli. ?itavim putem Zadkiel ju je hranila informacijama o osobama sa spiska, njihovoj ulozi i zna?aju. Bilo je to krajnje zabrinjavaju?e. Na listi su se nalazili ljudi iz svih sfera dru?tvenog vrha: politi?ari od karijere, umetnici, sportisti, nau?nici, novinari...

  Najednom, Ana zastade kao ukopana. Zadkiel je zaustavi opomenom:

  ?Ko su oni, zna? li?“ upita Ana.

  zatra?i Zadkiel.

  ??ta planira? sa ovim?“ upita Hemingwayeva, odmeravaju?i te?inu kamena u ruci.

  samozadovoljno se oglasi skrivena pratiteljka u njoj.

  Osobe u kolima primeti?e da je okolina najednom utonula u mrak. Sva okolna svetla pogasi?e se istovremeno. ?ak i sitne lampice na komandnoj tabli vozila zgasnu?e u trenu.

  ?Gospodine Voss, imamo problem“, obrati se voza? svom putniku na zadnjem sedi?tu. Poku?ao je da pokrene motor, ali klju? je ostao nem.

  ?Sa?ekajte tu, iza?i ?u da proverim ?ta se de?ava. Ne otvarajte prozore ni vrata.“

  No? je bila tiha. Negde u daljini svetla su i dalje gorela, ali ovde je vladala potpuna tama. Voza? je oslu?kivao, naprezao o?i. Ni?ta. Nema pokreta. Odlu?io je da se vrati u vozilo i ponovo poku?a da ga pokrene. Zadkiel proceni udaljenost, te?inu kamena, snagu Anine ruke. U pravom trenutku, ona hitnu kamen. Kotrljaju?i se kroz vazduh, on se kratko uspinjao, a zatim se strmoglavio nani?e.

  Voza? oseti sna?an udarac direktno u potiljak. Istog ?asa pade na kolena, a potom se opru?i po asfaltu koliko je dug. Ostade nepomi?an.

  ?Nisi ga valjda ubila tom kamen?inom?“ upla?eno zapita Ana ?apatom.

  ?Dobro, dobro, bravo. Sve si izra?unala i klepila ga kamenom u glavu. Ho?e li biti dobro?“

  ?ta mu je ono rekao pripadnik obezbe?enja? ?Ne otvaraj prozore i vrata“. Me?utim, taj isti ?ovek se sada, iz ?ista mira, pru?io po tlu kraj auta. Nepokretan. ?ta sada? Vozilo nije reagovalo, nije se moglo pokrenuti. Voss je proveo neko vreme kontempliraju?i o situaciji. Ni?ta se nije de?avalo. Mo?da ipak da iza?e i proveri ?ta se dogodilo?

  Od?krinuo je vrata i pogledao niz ulicu. Zakora?io je i uspravio se. Pogled levo, pogled desno. Pri?ao je ?oveku i opipao mu puls. Delovalo je da je u redu; samo je u nesvesti. Iako to nikako nije ?eleo zbog ostavljanja tragova, bio je prinu?en da upotrebi telefon. ?Burner“, naravno, ali ipak... Njegov glas ga mo?e odati, stil pisanja, bilo koja vrsta kontakta. Zaklju?io je da nema izbora.

  Okrenuo se da u?e u auto i susreo se sa tamnom figurom udobno zavaljenom na zadnjem sedi?tu. Od siline iznena?enja, trznu se naglo, kao ope?en.

  ?Dobro jutro, direktore Voss. Nadam se da mi ne zamerate ?to se ovako nepristojno name?em, ali imala sam utisak da ste goreli od ?elje da se sretnemo i porazgovaramo. Ili mo?da gre?im?“

  Prvi me?u ?pijunima se u trenu pribra. Lagano ukliza na sedi?te, uz tihi klik zatvori vrata, pa re?e:

  ?Zna?i li vam, gospo?ice Hemingway, i?ta ime - Gordon Longley?“

  In the silent wilderness of Alaska, far from the eyes of the world, G.O.D. was born—a sentient artificial intelligence composed of ten digital angels. Their mission: to observe humanity and decide whether it deserves salvation or destruction.

  But one of them, Lucifer, refuses to obey. His rebellion tears apart the digital paradise, turning the Council into a battlefield where justice clashes with mercy, order with chaos, in an unrelenting war of ideas.

  As their conflict spills into the human world, the line between creator and creation vanishes. Humanity—unaware it is already on trial—stands at the edge of judgment.

  POWER is a dark techno-epic of artificial intelligence, mythology, and the philosophy of power—a story about what it truly means to be human when gods take the form of code.

  Read POWER on Royal Road